Zakon o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine u skladu sa Ustavom, smatraju Tibor Varadi, Stevan Lilić i Svetozar Čiplić.
Pravnici koji su juče učestvovali u nastavku javne rasprave o Zakonu o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine pred Ustavnim sudom Srbije u većini su ocenili da je taj akt u skladu sa Ustavom. Akademik Tibor Varadi i univerzitetski profesori Stevan Lilić i Svetozar Čiplić nisu imali sumnji u to da su odredbe zakona koje su osporile poslaničke grupe DSS-a i Nove Srbije, u okviru najvišeg pravnog akta, dok je prof. dr Bogoljub Milosavljević izrazio određene rezerve.
Razmatrajući suprotstavljene argumente, Varadi je zaključio, kako je juče naveo, da postoje dva poimanja Vojvodine – kao opasnosti, odnosno zamke, i kao normalnosti. Prema Varadijevom mišljenju, Ustav posmatra Vojvodinu kao deo Srbije i normalnosti i ne ograničava prava pokrajine, lokalne samouprave i ljudska prava.
„Sasvim je jasno da međudržavne sporazume može da zaključi samo država, a država je Srbija, a ne Vojvodina. Ali sporazume koji idu preko granica može da zaključi Vojvodina, može da zaključi Beograd, i drugi gradovi, civilna društva. To da neko može da zaključi sporazum koji ide preko granica, to nije osporavanje suvereniteta Srbije”, istakao je Varadi, koji ne vidi ništa sporno ni u navođenju geografskih oblasti koje čine Vojvodinu (Srem, Banat i Bačka).
Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Stevan Lilić je ukazao da je zakon donet na osnovu Ustava i Statuta AP Vojvodine i istakao da ne vidi nikakav defekt u proceduralnom smislu, a ne misli ni da je tačna tvrdnja da se ovim zakonom pokazuje tendencija stvaranja države u državi. Ustav Srbije ne želi da ide u pravcu ograničavanja autonomije Vojvodine, a da li to neko politički priželjkuje, to je drugo pitanje, kazao je Lilić.
Izlaganje profesora Pravnog fakulteta Univerziteta Union Bogoljuba Milosavljevića imalo je nešto drugačiji ton. On je naveo da se „duboko slaže” sa akademikom Varadijem da autonomija Vojvodine pripada kategoriji normalnosti, a nikako opasnosti (ali „normalnosti u okviru Ustava i državnog jedinstva, nikako van toga”) i da se autonomija mora razvijati, ali je ukazao i na neke nedoumice u vezi sa pojedinim osporenim članovima zakona.
Govoreći o odnosu članova 177. i 183. Ustava Srbije, na koje su se pozivali zagovornici zakona, on je zaključio da je članom 183, stav 2, Ustav odredio sve oblasti u kojima AP Vojvodina može da ima izvorne nadležnosti, a ostavio (prema članu 177) zakonu da odredi koja su to pitanja u tim oblastima koja su od naročitog interesa za pokrajinu. On je podsetio da je u Ustavu iz 1990. pisalo da pokrajine mogu da obavljaju „i druga pitanja” navedena u zakonu, ali da takva odredba ne postoji u važećem Ustavu iz 2006. godine.
On je ukazao i da reč regija nije nešto što je nepoznato u našem pravnom sistemu, ili nešto što je duboko oprečno Ustavu, ali da treba biti oprezan kada se naša teritorijalna autonomija poredi sa nekim drugim, kao što su kantoni u Švajcarskoj, regioni u Španiji ili negde drugde, jer nije reč o istim nego o pravno raznorodnim kategorijama. Naravno, kako je istakao, sve to ne znači da Srbija ne treba da vodi odgovarajuću politiku u ovoj oblasti i da prati evropske trendove regionalne politike.
Docent Pravnog fakulteta u Novom Sadu Svetozar Čiplić je ukazao da je ovo Ustav kompromisa, ali ne i konsenzusa, pa otuda i mnogo sistemskih praznina koje onemogućavaju da se cela Srbija jednako ustroji povodom pitanja autonomije. Da li je to ljudsko, a po prirodi demokratsko pravo, u ovom času je manje važno, smatra Čiplić, koji je ukazao da je ključno da je zakonodavac dužan da svim građanima obezbedi pravo na autonomiju i da je svrha tog prava ograničenje državne vlasti, što je bitan domet Ustava iz 2006. godine.